Povodom neargumentovanih i neosnovanih tvrdnji koje je izrekla sudija za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Ksenije Marić u intervjuu objavljenom 30. jula 2026. godine u Dnevnom listu “Danas” pod naslovom “Sudim po zakonu, a ne po političkim željama”, Više javno tužilaštvo u Beogradu zatražilo je od pomenutog lista da u skladu sa članom 94. Zakona o javnom informisanju i medijima obajvi odgovor ovog tužilaštva.

VJT u Beogradu ističe da inače ne bi komentarisalo odluku sudije Marić na ovaj način, ali imajući u vidu da je ista izašla javno sa neosnovanim i neargumentovanim kritikama rada tužialštva, VJT u Beogradu je prinuđeno da reaguje.         ​

Naime, sudija Ksenija Marić, kao sudija za prethodni postupak time što odbija da izda traženu naredbu postupa direktno suprotno odredbama članova 152 – 157 Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), budući da u ovoj fazi postupka nije ovlašćena da ispituje da li i u kojoj meri postoji stepen sumnje da je osumnjičeno lice izvršilo krivično delo.

Član 152. ZKP izričito propisuje da se pretresanje stana i drugih prostorija ili lica može preduzeti ako je verovatno da će se pretresanjem pronaći okrivljeni, tragovi krivičnog dela ili predmeti važni za postupak.

Čak i nakon letimičnog pogleda na opšte odredbe ZKP koje se odnose na dokaze uopšte ( čl. 82-84 ZKP), kao i u odredbe koje se odnose na druge dokazne radnje, uočljivo je da se za izdavanje  naredbe za pretresanje ne zahteva utvrđivanje čak ni najnižeg stepena sumnje, tzv. osnova sumnje, već je zakonodavac izričito predvideo kao osnov za izdavanje te naredbe verovatnoću da će se pronaći okrivljeni, tragovi krivičnog dela ili predmeti važni za postupak.

Time što mimo zakonskih odredbi zahteva druge  uslove za izdavanje naredbe za pretresanje stana i drugih prostorija, sudija za prethodni postupak Ksenija Marić prekoračuje svoja zakonska ovlašćenja i definitivno ulazi na teren samovolje, znajući da protiv odluke kojom se odbija izdavanje naredbe za pretres nije predviđen pravni lek i da njena  odluka ne podleže kontroli više instance.

VJT u Beogradu ističe da se ​pitanje stepena sumnje utvrđuje u eventualnim kasnijim fazama postupka, na primer: prilikom donošenja odluke o pritvoru, podnošenja optužnog akta, donošenja presude, a u ovoj fazi postupka je preuranjeno i u konkretnom slučaju štetno, jer se organ postupka onemogućava da prikupi dokaze koji mogu dovesti do procesuiranja okrivljenog, a da ne govorimo da se prilikom pretresa mogu pronaći i drugi predmeti, koji bi mogli dovesti do pokretanja krivičnog postupka zbog drugog krivičnog dela.

To znači da u momentu kada podnese sudiji za prethodni postupak zahtev za izdavanje naredbe za pretresanje stana i drugih prostorija javno tužilaštvo nije u obavezi da utvrđuje stepen sumnje da je to lice izvršilo određeno krivično delo.

Svrha dokazne radnje pretresanja je da se prikupe dokazi, a tek posle toga, ako se ti dokazi pronađu ili ne pronađu razmatraće se pitanje stepena sumnje.

Stoga bi pitanje stepena sumnje trebalo ostaviti za kasnije faze ovog postupka, to jest za momente kada ZKP zahteva da se utvrdi njihovo postojanje.

Pri tome je važno napomenuti da sudija za prethodni postupak ne “sudi” kako to navodi sudija Ksenija Marić, budući da ZKP izraz “sudi” koristi u članovima 21. i 22. gde govori o sastavu sudskog veća i sudiji pojedincu koji vode krivični postupak zbog određenih krivičnih dela – pri čemu je očigledno intencija zakonodavca da se ovaj izraz koristi samo za postupanje suda u fazi nakon potvrđivanja optužnice ili zakazivanja pretresa u skraćenom postupku pa do presuđenja, dok u svim fazama pre i posle toga zakonodavac koristi izraz “odlučuje”.

Tako je u članu 22. stav 2. ZKP navedeno da sudija za prethodni postupak odlučuje u predistražnom postupku i istrazi.

Svaki sudija, a naročito sudija višeg suda bi trebalo da poznaje ZKP u odnosu na to kakva su mu ovlašćenja, da se tih svojih ovlašćenja pridržava i da shodno tome pravilno koristi zakonsku terminologiju.

​