Више јавно тужилаштво у Београду предложило је данас суду, у завршној речи, да окривљеног Зорана Марјановића огласи кривим за кривично дело Тешко убиство из члана 114. тачка 1. КЗ-а, и осуди га на максималну казну од 40 година затвора јер је 2. априла 2016. године, око 17 часова, у Борчи, у близини канала који се налази први од насипа, код електричног стуба бр. 220, на свиреп и подмукао начин лишио живота своју супругу, сада покојну, оштећену Јелену Mарјановић.

Тужилаштво је такође предложило да се Зорану Марјановићу одреди притвор, с обзиром да је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко 10 година, а начин извршења и тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Узнемирење јавности траје у континуитету, од момента извршеног кривичног дела, па и у овом моменту.

Тужилаштво сматра је доказало је да је окривљени Зоран Марјановић у време извршења кривичног дела поступао у стању урачунљивости и да је кривично дело извршио са директним умишљајем, јер је био свестан шта чини када је ошећеној задао осам рана по глави, са осам удараца металним предметом, које су у време наношења, у свом укупном садејству, представљале безусловно смртоносну повреду, што је он и хтео.

Подсећамо да из комбинованог  (судскомедицинско-трасолошког) вештачења произилази да повреде које су обдукцијом установљене и описане, а које су биле узрок смрти Јелене Марјановић, нанете док је она још била жива.

На основу локализације, распореда, изгледа и врсте регистрованих повреда, произилази да су настале једна за другом у кратком временском интервалу.

Свирепост убиства доказује се управо наведеним вештачењем Комисије вештака, којим је утврђено да је убиство извршено на грозан начин, који изазива гнушање околине, као и због чињенице што је Јелена убијена уз наношење великих физичких и психичких болова и патње, и то док је била при свести, па све до губитка свести тек у самом каналу.

Жртви је причињен бол и непотребна патња која превазилази патње које прате свако лишавање живота, док извршилац хоће да је убије на свиреп начин, па чак и да ужива у томе.

Подмукао начин убиства доказује се на основу понашања окривљеног, односно радњи које је предузео пре и после убиства супруге. Убиство је извршено на лукав, препреден и преваран начин.

Окривљени Зоран Марјановић је искористио поверење, сада покојне супруге, њену безазлезност и намамио је да се спусте у подножје насипа, ка каналу, док је њихово заједничко дете, шестогодишња Јана Марјановић остала на насипу.

Подсећамо да је пре него што је Јелену лишио живота у каналу, у 16:38 часова Зоран Марјановић је свесно искључио свој мобилни телефон и постао недоступан даљем регистровању базних станица мобилне телефоније.

Након убиства, телефон је поново укључио у 17:04:28 часова и поново постао доступан односно регистрован од стране базних станица.  У 19,35 часова је пријавио нестанак супруге у Полицијској управи за град Београд УКП Осмо одељење, покушавајући да прикрије своје радње извршења, па је и по доласку полицијских службеника учествовао у потрази за оштећеном симулирајући забринутост за њен нестанак.

Окривљени је смишљено извршио кривично дело у ситуацији када се оштећена томе није надала и није могла да пружи никакав отпор у нападачу наоружаног оруђем подобним да је убије.

Што се доказа тиче, биолошко-трасолошким вештачењем је утврђено да је покушано уклањање трагова крви Јелене Марјновић са задњег седишта Зорановог аутомобила марке „Мерцедес Е320 ЦДИ“.

Реч је о капљичастом трагу који је на то место могао доспети, или непосредним прскањем из ране, или одбачајем са окрвављеног предмета, односно дела тела, као што је нпр. окрвављена рука.

Наведено вештачење искључује тезу одбране Зорана Марјановића да се Јелена повредила наводно мењајући гуму на аутомобилу у неутврђеном периоду, па да је фотографисала повређену руку и послала фотографију окривљеном, који је сачувао те фотографије.

На основу свих чињеница обрађених и садржаних у просторно-временском вештачењу и допуни вештачења, затим изјашњења вештака током суђења, произилази да је Зоран Марјановић намерно искључио мобилни телефон по доласку на насип.

Анализа базних станица и кретања окривљеног и покојне Јелене Марјановић дуж насипа, показује да је њихов сусрет око 17 часова на отвореном простору у зони места критичног догађаја био неизбежан.

Даље, само место поновног укључења телефона Зорана Марјановића налазило се у блиској зони места догађаја око 17,04 часова. Такође, евидентно је да је Зоран Марјановић више пута позивао телефоном покојну супругу из зоне места поновног укључења (место блиско месту критичног догађаја).

СМС који је примио Зоран Марјановић по укључењу телефона и који није могао избећи, потврђује његову позицију у зони места поновног укључења односно критичног догађаја.

Зоран Марјановић је након поновног укључења телефона, телефонирао брату из зоне места поновног укључења (блиска зона места критичног догађаја) пре него што су камере регистровале његов пролазак према кући Јаховић, односно према рампи Шљункара.

Снимци на камерама које гледају на насип (око 17,14 часова у реалном времену) показују пролазак Зорана Марјановића из правца места критичног догађаја са дететом у смеру рампе Шљункара, што је у доброј колерацији са местом и временом поновног укључења.

Коначно, вештачењем је потврђена могућа позиција сведока Милана Радића на Путу за Црвенку у висини места догађаја, како анализом базних станица, тако и анализом камере са куће Јаховић која гледа на улицу, а такође и анализом снимака из аутобуса ГСП, у зони насипа око 17 часова и практично могућност да је могао да види Зорана и Јелену.

Такође, тужилаштво подсећа да је доказ који је одбрана посебно истицала, гостовање Јелене Марјановић у емисији „Гранд магазин“ од 10. септембра 2015. године, у којој је говорила о складном браку са супругом, апсолутно некредибилан и у супротности са исказом сведока Зорице Гемовић, који је у одређеном делу потврђен и исказом сведока Бориса Пуцића.

Зорица Гемовић, Јеленина фризерка, испитана је и у истрази и на главном претресу, где је сведочила о поремећеном односу између Зорана и Јелене, наводећи да јој је Јелена у више наврата испричала како је он омаловажава, говори јој да је дебела и ружна, као и да јој је живот у његовој кући катастрофа, и да јој дође да узме дете и да оде.

Када је Зорица питала Јелену зашто се не разведе, она јој је одговорила „Зоко, он би ме убио“.

С тим у вези, судски вештак Зоран Станковић је на главном претресу 5. јуна 2020. године, сходно свом вишедеценијском искуству, навео да бројност, интензитет и локализација повреда указују да је повредилац имао јаке емоције љутње, беса, мржње или освете према оштећеној.

Такође, није спорно да на гардероби Зорана Марјановића нису над‌јени трагови крви, иако би према мишљењу вештака Душаана Кецкаревића морали да буду, с обзиром на повреде које је задобила оштећена, али тужилаштво подсећа да је окривљени имао довољно времена да промени гардеробу након извршења кривичног дела до пријаве нестанка. Подсећамо да је имао више интентичних пари маскирних панталона.

Више јавно тужилаштво у Београду сматра да је одбрана окривљеног нелогична, неживотна и манипулативна јер за доброг логичара кривице он навлачи сумњу на себе износећи своју одбрану.

Тако је, поред свега осталог, животно неуобичајено да неко пријављује нестанак супруге која је отишла да трчи на насип, што редовно чини, а на који је и он дошао са дететом.