Тужилац Стефановић предложио максималне казне затвора за родитеље дечака који је извршио вишеструко убиство у ОШ „Владислав Рибникар“

Главни јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду Ненад Стефановић предложио је данас Вишем суду у Београду да огласи кривим и на максималне казне прописане Кривичним закоником за кривична дела за која се терете осуди Владимира и Миљану Кецмановић, родитеље тада 13-годишњег дечака који је 3. маја 2023. године у ОШ “Владислав Рибникар” пуцајући из пиштоља усмртио деветоро ђака и радника обезбеђења те школе и ранио још петоро ученика и настаницу историје.

У завршној речи на суђењу, које је одлуком Вишег суда у Београду отворено за јавност, Стефановић је претходно детаљно образложио захтев тужилаштва и подсетио на аспекте кривично-правне одговорности родитеља за дете.

“Чињеница која је веома болна, али законски непремостива и непобитна је да малолетни К.К. због узраста од 13 година у време вршења кривично-правних радњи није могао кривично одговарати, што само по себи не значи да нико не сноси одговорност за околности које су довеле до овог трагичног догађаја. Напротив, управо зато закон посебну одговорност ставља на родитеље, као лица која имају законску и моралну дужност надзора, васпитања и усмеравања детета.

Запуштеност оваквих размера не настаје у једном дану. Оно је последица дуготрајног пропуста у надзору, емоционалном развоју, контроли понашања и препознавању озбиљних упозоравајућих знакова, који су сви понаособ, али и у међусобној повезаности детаљно описани у измењеном оптужном акту. Дете од 13 година није самостални носилац пуне одговорности пред законом управо зато што закон полази од тога да су родитељи дужни да га обликују, контролишу и заштите и њега и друштво од последица његовог понашања. Када родитељи пропусте да препознају опасност, да ограниче приступ оружју и да врше адекватан надзор над малолетником, тада последице таквог пропуста прелазе границе породичне сфере и постају питање одговорности према целом друштву, а које се као такво поставља у овом поступку пред судом.

У конкретном случају окривљени су били дужни да, као родитељи, покажу знатно већи степен бриге и позитивног утицаја на правилан развој личности њиховог малолетног детета, као и виши степен адекватног надзора у погледу активности и интересовања детета, који је у конкретном случају остао на нивоу површности, због чега није дошло до правилне и благовремене реакције на очигледне девијантности у  интересовањима и понашању малолетног детета.

Последице неадекватног вршења родитељских обавеза окривљених су очигледне и без икаквог оправдања и олакшавајућих околности,  са тако тешким последицама, да би једина исправна одлука била, да се окривљени огласе кривим и да им се изрекну максималне казне.

Таква одлука суда, осим што би била законита, правилна, одважна и једина праведна дала би део одговора на питање како ћемо ми као друштво одговорити на један од најтрагичнијих догађаја у мирнодопској историји Србије. Да ли ћемо препознати и санкционисати јасно утврђене пропусте, чињења и нечињења окривљених који су у континуитету неспорно довели до трагичног догађаја од 03.маја 2023. године или ћемо као друштво након свих изведених доказа заузети став да су окривљени вршили своје родитељско право савесно, одговорно, брижно и пожртвовано, а да је овај трагични догађај само сплет неких несрећних околности на које окривљени нису имали никаквог утицаја?

На суду је сада велика одговорност јер ће од наведеног зависити будућност наше земље, наше деце и свих нас. Овај судски поступак не може променити оно што се догодило. Не може вратити децу њиховим родитељима нити избрисати бол преживелих. Пред Судом данас није задатак да суди емоцијама, претпоставкама или притиску јавности. Пред Судом је задатак да на основу изведених доказа утврди да ли су окривљени поступали са пажњом, одговорношћу и надзором који су у конкретним околностима били неопходни и очекивани.

Уколико суд утврди да такве пажње није било, онда изостанак родитељске  одговорности не може остати без адекватне санкције. Не због освете, већ због правде. Не због прошлости, већ због будућности. Свако друштво се мери начином на који штити своју децу и начином на који реагује када та заштита закаже.

Зато верујемо да ће суд, искључиво на основу права, чињеница и изведених доказа, донети одлуку која ће потврдити да одговорност за овако трагичан догађај постоји, да је та одговорност на правилан начин описана и правно квалификована оптужним актом и да ниједна трагедија оваквих размера не сме остати без пуног правног одговора.

Ценећи одбрану окривљеног Владимира Кецмановића, његово држање током целокупног поступка и однос према учесницима кривичног поступка, пре свега оштећенима, тужилаштво налази да код именованог не постоји ниједна околност која би имала карактер олакшавајуће приликом одмеравања казне, док су са друге стране отежавајуће околности остварене у пуном капацитету. Држање окривљеног након учињених кривичних дела и његов однос према оштећенима је у поновљеном поступку остао непромењен, уз апсолутно одсуство кајања због радњи које је предизимао и радњи које је пропустио да предузме, а које су узроковале тако тешке последице које су, чини се, за овог окривљеног и саме спорне.

У поновљеном поступку окривљени није одустао од своје намере да себе стави у положај жртве, уз категоричко негирање кривице за кривична дела за која се терети. Наставио је окривљени да себе представља као мету медијског линча и прогона, окривљујући тужилаштво због положаја у коме се налази, истовремено покушавајући да своју самозвану улогу „жртве“ докаже новинским чланцима које је доносио и презентовао готово на сваком главном претресу.

Небројено пута смо чули да он овај кривични поступак доживљава као “линч” усмерен према њему, уз упорно истицање своје невиности, савесности и поштења. Међутим, и поред свих доказа који су презентовани у овој судници, окривљени Владимир Кецмановић, ни у једном тренутку није нити исказао, нити показао кајање због бројних пропуста у васпитању и безбедном чувању оружја, нити је код именованог уочено људско преиспитивања сопствених дела. Напротив, окривљени је истакао да апсолутно није крив. Управо та реч апсолутно показује апсолутно одсуство емпатије и одговорности за страховите последице радњи које је предузео његов син.

Имајући у виду одбрану окривљене Миљане Кецмановић, њен однос према овом кривичном поступку и уопште према свим његовим учесницима, тужилаштво налази да су и на њеној страни остварене искључиво отежавајуће околности, уз одсуство било каквих олакшавајућих околности. Током целокупног поступка, а нарочито у поновљеном поступку имали смо прилике да видимо како се однос окривљене према оштећеним породицама огледа искључиво у дистанцираности, равнодушности и одсуству емпатије, који су, као такви, исказани не само кроз одбрану, већ и кроз садржину датих одговора на постављена питања. Упркос изведеним доказима који непобитно потврђују њену кривицу, Миљана Кецмановић је попут првоокривљеног, кривицу категорички негирала, наводећи да не признаје извршење кривичног дела, при чему је својим држањем, коментарима и непримереним добацивањима показала у којој мери није свесна сопствене одговорности и у којој мери је спремна да занемари туђу бол и патњу.

Имајући у виду све наведено, тужилаштво је става да сви изведени докази несумњиво указују да су доказани наводи диспозитива оптужнице, његовог проширења и измене, те да су окривљени извршили кривична дела која им се стављају на терет, па због свега изнетог предлажемо:

Да суд окривљеног Владимира Кецмановића огласи кривим због извршења кривичног дела тешка дела против опште сигурности из члана 288 став 2 у вези члана 278 став 1 Кривичног законика и за ово дело му утврди казну затвора у трајању од 12 (дванаест) година,

Да суд окривљеног Владимира Кецмановића огласи кривим због извршења кривичног дела Запуштање и злостављање малолетног лица из члана 193 став 1 Кривичног законика и за ово дело му утврди казну затвора у трајању од 3 (три) године, те да га након тога осуди на јединствену казну затвора у трајању од 14 (четрнаест) година и 11 (једанаест) месеци.

Да суд окривљену Миљану Кецмановић огласи кривом због извршења кривичног дела Запуштање и злостављање малолетног лица из члана 193 став 1 Кривичног законика и осуди је на казну затвора у трајању од 3 (три) године.

Предлажемо да се према окривљеном Владимиру Кецмановићу уз основну казну изрекне и Мера безбедности одузимања предмета сходно члану 87 став 1 Кривичног законика, на начин како је предложено и образложено у оптужном акту.

Предлажемо да се окривљеном Владимиру Кецмановићу продужи притвор, јер у конкретном случају, по оцени овог тужилаштва и у овој фази поступка и даље стоје разлози за притвор прописани чланом 211 став 1 тачка 3 и 4 Законика о кривичном поступку, односно постоје особите околности које указују да би окривљени могао у кратком временском периоду, евентуалним пуштањем на слободу, поновити кривично дело, а чије евентуално пуштање на слободу би без сумње довело до узнемирења јавности таквог интензитета, да би угрозило несметано и правично вођење кривичног поступка.

Предлажемо да се према окривљеној Миљани Кецмановић продужи мера забране прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и то са сведоком К.К, јер без обзира на фазу поступка и даље стоје сви разлози због којих је таква мера одређена и продужавана и те околности протеком времена нису изгубиле на значају”, наводи се у завршној речи главног јавног тужиоца ВЈТ у Београду.