Више јавно тужилаштво у Београду изјавило је жалбу на пресуду Вишег суда у Београду изречену Владимиру К. и Миљани К. због неправилне одлуке о кривичној санкцији, односно висине казни које су им изречене и поново предложило изрицање максималних казни прописаних Кривичним закоником за кривична дела за која се терете.

Тужилаштво је става да на страни окривљених не постоје олакшавајуће околности, посебно имајући у виду да је њихов малолетни син 3. маја 2023. године син убио 10 лица, од којих је деветоро малолетно и тешко ранио 6 лица, од којих је петоро малолетно, да је у питању страховита трагедија и да губитак оштећених ништа не може да надомести.

Изјављеном жалбом тужилаштво је предложило да Апелациони суд у Београду преиначи првостепену пресуду од 18. јуна 2026. године, тако што ће најпре окривљеном Владимиру К. за кривично дело Тешка дела против опште сигурности утврдити казну затвора од 12 година и за кривично дело Запуштање и злостављање малолетног лица казну затвора од 3 године, након чега ће га осудити на јединствену казну затвора у трајању од 14 година и 11 месеци, а окривљену Миљану К. због кривичног дела Запуштање и злостављање малолетног лица на казну затвора од 3 године.

Наиме, према ставу тужилаштва, суд је правилно и потпуно утврдио чињенично стање на основу кога је нашао да су се у радњама окривљених Владимира и Миљане К. стекла битна субјективна и објективна обележја напред наведених кривичних дела која су им стављена на терет оптужницом ВЈТ у Београду, односно да је на основу свих изведених доказа несумњиво утврђено постојање њихове кривице, при чему приликом одлучивања нису повређене одредбе кривичног поступка, нити одредбе кривичног закона.

Међутим, имајући у виду све околности и специфичност самог кривичноправног догађаја, чињенице које утичу да казна буде већа или мања, као и правила приликом одмеравања казни за кривична дела учињена у стицају у односу на окривљеног Владимира К, ВЈТ у Београду сматра да је суд неправилно одлучио у погледу висине кривичних санкција које су изречене окривљенима, јер нису правилно одмерене према општим правилима о одмеравању казне.

Првостепени суд је окривљеном Владимиру К. претходно утврдио појединачне казне затвора и то за кривично дело Тешка дела против опште сигурности казну затвора од 11 година и 11 месеци, а за кривично дело Запуштање и злостављање малолетног лица казну од 2 године и 11 месеци, да би потом окривљеном изрекао јединствену казну затвора од 14 година и 6 месеци, у коју ће му се урачунати време проведено у притвору.

Миљани К. суд је због кривичног дела Запуштање и злостављање малолетног лица изрекао казну затвора у трајању од 2 године и 11 месеци.

Међутим, ВЈТ у Београду сматра да напред изречене кривичне санкције нису правилно одмерене и да се истима неће у потпуности остварити сврха кривичних санкија и кажњавања.

У односу на окривљеног Владимира К, ВЈТ у Београду указује да је суд морао приликом одмеравања појединачних казни утврдити казне затвора изједначене прописаним посебним максимумима за кривична дела за која се терети, имајући у виду да све околности конкретног случаја и личност оптуженог то оправдавају, без обзира на чињенице које је суд определио као олакшавајуће.

Суд је правилно као отежавајућу околност узео у обзир јачину угрожавања и повреде заштићеног добра, истичући да се ради о страховитој трагедији, међутим и поред тога, суд је у погледу јединствене казне одступио од принципа и критеријума којима се руководио приликом одмеравања појединачних казни, имајући у виду да је јединствена казна одмерена испод законског максимума распона за одмеравање казне за кривична дела учињена у стицају.

Овакво својеврсно ублажавање у коначној оцени суда је тим пре нелогично, како са кривичноправног, тако и са криминалнополитичког аспекта, будући да управо различитост и бројност инкриминисаних радњи које је предузимао окривљени, када се посматрају у свом садејству и међусобној повезаности, представљају јачу „дозу“ противправности у односу на њихову појединачну оцену и друштвену опасност.

У том смислу, ВЈТ у Београду сматра да је неправилна одлука о изреченој казни последица пропуштања суда да свестрано утврди значај и тежину коју кривична дела имају у свом међусобном односу, не само појединачно, а која одлука је такође последица неоправданог давања епитета „олакшавајућих околности“ чињеницама које у оваквом кривичном поступку не могу бити разматране као такве.

Између осталог, суд је узео у обзир да се ради о лекару и оцу два малолетна детета, занемарујући да је то лице називало свог сина термином „психопата“, да је исто психички запуштао, а поред тога га водио у стрељану и обучавао да рукује оружјем, те да је у стану у којем живи са породицом и управо са та два малолетна детета држао практично арсенал оружја из чисте обести, што је све и довело до страшне трагедије 3. маја 2023. године и омогућило његовом малолетном сину да усмрти своје другаре.

ВЈТ у Беграду је указало другостепеном суду да чињенице које се тичу одбране окривљеног Владимира К, његовог држања током целокупног поступка и односа према учесницима кривичног поступка, пре свега оштећенима, несумњиво указују да код именованог не постоји ниједна околност која би требало имати карактер олакшавајуће приликом одмеравања казне, док су, са друге стране, отежавајуће околности остварене у пуном капацитету.

Наиме, држање окривљеног након учињених кривичних дела и његов однос према оштећенима је у поновљеном поступку остао непромењен, уз апсолутно одсуство кајања због радњи које је предузимао и радњи које је пропустио да предузме, а које су узроковале тако тешке последице које су, чини се, за овог окривљеног и саме спорне.

Такође, у поновљеном поступку окривљени није одустао од своје намере да себе стави у положај жртве, уз категоричко негирање кривице за кривична дела за која се терети.

И поред свих доказа који су изведени на главном претресу, окривљени није ни у једном тренутку исказао, нити показао кајање због бројних пропуста у васпитању свог малолетног сина и у безбедном чувању оружја, које је деци било надохват руке, нити је код именованог уочено људско преиспитивање сопствених дела, већ напротив, окривљени је истакао да апсолутно није крив и да је стављање ватреног оружја у руке детета представљало безазлен „хоби“.

Управо та реч апсолутно показује у истој таквој мери одсуство емпатије и одговорности за страховите последице радњи које је предузео његов син, јер је наводно безазлен „хоби“ нанео несагледиве последице више породица.

Што се тиче окривљене Миљане К, која је током поступка категорички негирала кривицу, сматрајући да је брижна мајка и да је њена породица до 3. маја 2023. године била потпуно нормална и складна, а узимајући у обзир и остале наводе одбране, њен однос према самом кривичном поступку и према свим учесницима, а најважније према родитељима чија су деца страдала, тужилаштво истиче још једном да су и на њеној страни остварене искључиво отежавајуће околности, уз одсуство било каквих олакшавајућих околности.

Однос окривљене према оштећеним породицама током целокупног поступка, а нарочито у поновљеном поступку, огледао се искључиво у дистанцираности, равнодушности и одсуству емпатије, који су, као такви, исказани не само кроз одбрану, већ и кроз садржину датих одговора на постављена питања.

Упркос свим изведеним доказима који непобитно потврђују њену кривицу, окривљена је категорички негирала извршење кривичног дела, наводећи да исто не признаје.

Суд је и у односу на окривљену Миљану К. оценио као олакшавајуће околности њено занимање и чињеницу да је мајка два малолетна детета, међутим, очигледно је превидео да је она заједно са окривљеним супругом занемаривањем дужности васпитавања запустила свог малолетног сина што је довело до његове психичке запуштености, управо услед поступања окривљених.

Окривљена Миљана К. је потпуно свесно „допустила“ свом супругу да њиховог сина обучава и да му у више наврата омогућава руковање оружјем, те да у стану држе опасне предмете, а поред свих емоција које је дете развило, како је детаљно описано у изреци пресуде, она није обраћала пажњу на емоционалне потребе свог детета.

Због тога ВЈТ у Београду сматра потпуно погрешним одлуку суда да ове околности третира као олакшавајуће, тим пре што таква одлука није детаљно образложена, па је остало нејасно зашто је занимање и запослење окривљене релевантно у светлу онога што јој се ставља на терет и тим пре да је она својим држањем, коментарима и непримереним добацивањима на главном претресу показала у којој мери није свесна ни сопствене одговорности, нити туђе боли и патње, коју је потпуно занемарила.